Sreća između dva sveta

Da li i tebi vreme prebrzo prolazi?

Dani su postali kratki, a to-do lista je sve duža. Želje su beskonačne. Kad gledam fotografije mora, meni u glavi uvek odzvanja neka rečenica. Ima jedna fotografija koju kad vidim ‒ pomislim „Nemam želja“. Ta misao me i plaši i umiruje. Ako nemam želja, to podseća na konačnost. Podseća na kraj i gubitak koji se ne može nadoknaditi. A istovremeno, znači da sam zadovoljna onim što trenutno imam. S druge strane, može i da znači manjak ambicija. Puno razmišljam. A kad je glava preplavljena mislima, počinjem da zaboravljam. Važne, i ne tako važne stvari. Zaboravljam i želje.

Želja koja se ponavlja

Kad razmišljam o svom životu, od detinjstva do danas, postoji želja koju uvek zamišljam u situacijama predviđenim za zamišljanje želja. A to je ‒ da budem srećna. Postoji doza melanholije koja boji moje dane, ali ne znači da sam uvek bila tužna. Čini mi se da to stanje koje, možda sasvim pogrešno i neprecizno, izražavamo izrazom „biti srećan“ – u mojoj glavi tek vibrira, svetluca kao nešto nedodirljivo. Kao trenutak. Kao zvezda padalica. I rekla bih da ne zavisi puno od pojedinca, da li će uspeti da je uhvati ili ne.

Zanima me šta je to u ljudskoj prirodi što čini da sreću, i kad se dešava, svesno kvarimo. Jer, zaboga, ako se puno smeješ ‒ plakaćeš. Kao da je to plakanje najgore što može da nam se desi. A suze kad prođu, samo donesu osećaj olakšanja. I lep san. Posebno mi je važan trenutak kada sam prestala da osuđujem sebe u trenucima kada krenu suze. Strašno je kad drugi osuđuju, ali još strašnije kad to radimo sebi.

iz Boke Kotorske

Beli pesak sa Maldiva zamenilo je crnogorsko primorje. Promenljivo vreme. Jedan odlazak do Beograda. Jedna selidba iz Tivta u Herceg Novi. I jedna operacija umnjaka. Česte vožnje kolima. Najčešće sam vozila relaciju Herceg Novi‒Bar. Prvi deo puta oko zaliva i dalje je iskustvo čijoj lepoti ne mogu da prestanem da se divim. Tek sam dve godine tu, malo sa jedne, malo sa druge strane zaliva, a opet prekratak, da bih Boku doživela potpuno svojom. Toliko lepa, da me strah da je prigrlim. Kao da čekam iznova i iznova neki njen tajni znak. Neko finalno odobrenje. U tom procesu prilagođavanja, čini mi se da olakšavajuću okolnost predstavlja činjenica da je u celom zalivu more blizu. Kao da, tokom vožnje, u svakom trenutku mogu da dodirnem more. Kao dete želela sam da živim u Boki kad odrastem.

Još uvek nisam odrasla, ali sam se spletom okolnosti u toj Boki našla, u nadi da ću ostati do trenutka kad je budem potpuno doživljavala kao svoju.

preko Budve

Osim želja, detinjstvo su obeležile vožnje na relaciji Bar‒Budva, svakog vikenda. Radoznalost mi je omogućila da naučim napamet svaki deo puta. Da znam tačno iza koje krivine se pruža lep pogled. I dan danas se divim prizorima, iako znam šta me iza svake čeka. Na samom ulasku u Budvu, iznad Jaza, sa morem imam potpuno drugačiji odnos. Prisutne su daljine. Misli su na tom delu puta drugačije. Rasplinu se. Taj predeo doživljavam kao svoj, iako u dubini duše znam da mu ne pripadam. Na tom delu puta sam uvek između dva sveta. A tome doprinosi i mešanje naših i italijanskih radio stanica. Ako načujem pesmu koju volim, emocije nabujaju, pa izbiju suze. Suze zahvalnosti, što sam imala priliku da naučim italijanski jezik, pa svaki tekst pesme razumem i osećam celim bićem.

Nisu to prepoznatljive suze radosnice. Nisu ni od tuge. To je nešto između, jedna posebna vrsta nežnog uzbuđenja, potpuna ganutost. Sasvim ljudska stvar u kojoj ima nečega toliko svečanog i uzvišenog. U Reževićima, ponavlja se pogled na otvoreno more  čije su lepote neobjašnjive. Daljine, horizont. Retko se zadesi neki teretni brod koji, na tako beskrajnoj površini, izgleda malo, kao igračka. Čini mi se da se gledajući to prostranstvo isto dešava sa mojim mislima.

do Bara

Daljine me čine slobodnom. Osećam prema njima i neki vid strahopoštovanja. Mi na ovim prostorima nismo navikli na slobodu. Želimo je, i često, kad se za nju izborimo, ne znamo šta ćemo sa njom. Najteže je u slobodi donositi odluke. Razaznati koje su želje istinske i prave. Nastavljam put, približavajući se gradu u kojem sam odrasla. Široko šetalište pored mora, zalasci gde sunce direktno nestaje iza horizonta. Puno prostora za želje koje su uvek iz nekog razloga prevazilazile taj grad. Volim da mu se vratim, ali ne i da se u njemu zadržim.

i nazad…

Povratak. Osvestila sam da već punih 12 godina živim između dve relacije. Između dve države, ili dva grada. Uvek između dva sveta. U tom međuprostoru, mnoge su se želje ostvarivale, a ja bih, činilo mi se, uvek ostajala zakinuta za onu najbitniju ‒ da budem srećna. Borba da prekinem taj život u koferima i stacioniram se, završila se na Maldivima. Tamo sam se setila prihvatanja. Moja mama ima kovrdžavu plavu kosu, a ja potpuno ravnu, tamnosmeđu. Koliko sam samo žudila za tim frčkavim pramenom, misleći da se u njemu možda krije taj tračak sreće koju silno želim. Vremenom sam prihvatila svoju ravnu kosu i zavolela je. Život u koferima sam uspela da prihvatim, ne i da zavolim. Umesto da težim nečemu što nemam, zadala sam sebi najvažniji zadatak ‒ da zavolim ono što mi je dato. Verujući da se baš u tom međuprostoru u kojem živim krije dugo željena sreća.

Bura.Bonaca kolumna za Journal.rs, piše Jelena Čejović Vukčević