Dugo sam vodila borbu sama sa sobom šta bi to trebalo da bude tema ove četvrte kolumne. Ne piše mi se ni o čemu. Četvrta kolumna trebalo je da izađe pre mesec dana. Sve vreme, ipak, osećam samo jedno ‒ sadašnji trenutak je ono o čemu zapravo želim da pišem.

Dani su postali kratki, a to-do lista je sve duža. Želje su beskonačne. Kad gledam fotografije mora, meni u glavi uvek odzvanja neka rečenica. Ima jedna fotografija koju kad vidim ‒ pomislim „Nemam želja“. Ta misao me i plaši i umiruje. Ako nemam želja, to podseća na konačnost. Podseća na kraj i gubitak koji se ne može nadoknaditi.

Buđenje u 5 i 30. Kad moram, nije mi teško. Ali kad ne moram, mrzi me, iako bih volela da je to vreme u koje se budim. Volim tišinu. Volim da vidim kako sunce izlazi. Taj trenutak cenim više nego zalazak. Dok se razdanjuje i bledi mrak, nebeska tela i čitava priroda ispisuju jasnu poruku, podsetnik da je svaki dan novi početak.

Pitam se da li treba da se upoznamo pre nego što se zajedno otisnemo na ovo putovanje? I, budući da smo saputnici, zanima me znamo li razliku između onoga što nam srce govori i misli koje nam se konstantno vrzmaju po glavi? Koliko često te misli zauzdamo svojevoljno ili silom prilika?